.jpg)
Prošla je tačno decenija otkad je Mebijus podlegao bolesti koja ga je dugo mučila. Svet stripa ostao je bez najuticajnijeg imena, a fanovi i autori bili su u neverici. Kako je strip-autor Tonči Zonjić tog dana napisao na Tviteru: „Svet je danas postao mnogo manji.“
Nije to bila jedina reakcija, ali sve se može lako svesti u tu rečenicu. Autori i poznate ličnosti utrkivali su se ko će da napiše nešto o Mebijusu. Francuski ministar kulture čak je naveo da je Francuska izgubila tog dana ne jednog, nego dva legendarna tvorca, aludirajući na Mebijus/Žiro dualnost ličnosti. Nil Gejman je istakao da je za Sendmen: Beskrajne noći napisao priču Smrt u Veneciji, specijalno osmišljenu za Mebijusa. Ali zdravlje mu se pogoršalo, pa je priču nacrtao Kreg Rasel. Onda mu je namenio jednu još kraću, ali i nju je završio drugi autor – Frenk Kviteli. Gejman je to naveo kao svoj najveći profesionalni gubitak, jer su to bile jedine prilike kada se nadao radu sa Mebijusom. Džonatan Hikman je otišao korak dalje i rekao da je Mebijus otišao na počinak u subotu (10. mart 2012. padao je na taj dan), jer je samo on bio u stanju da stvori svet za pet dana, aludirajući da je ravnopravan Bogu.
Svetovi koje je Mebijus stvorio broje svakako više od jednog. Tehnika kojom je baratao tokom svoje karijere ništavna je – ma koliko bila fascinantna – u poređenju sa beskrajem njegove mašte. Tajna, dakle, nije ležala u veštini. Ona je došla beskonačnim satima crtanja, čime je tehnika dostigla stadijum rutine. Poznavao je sve tajne crtanja. Ali nije ni jedini, jer stotine drugih crtača mogu da se pohvale umećem kakvo dolazi nakon što se provedu godine nad radnim stolom.
Mebijusova tajna bila je u tome što se nije ustezao da kroči tamo gde niko ranije nije išao. Bio je progresivan, inventivan, nesputan i radoznao. Kada je na studijama nailazio na kritike što umetnost kalja fascinacijom vestern stripom, figurativno je pokazao srednji prst autoritetima, spakovao kofere i otišao kod majke u meksičku pustinju. Tamo se fascinacija vesternom samo pojačala, ali rodila se i nova opsednutost mistikom pustinje, a ujedno i mistikom života. Te dve mistične sile, pustinja i nedokučive tajne života, sretaće se u Mebijusovom opusu sve dok nije sklopio oči i otišao na večni počinak. U subotu.
Zoran Đukanović je u nekrologu Mebijusu na stranicama „Vremena“ pre deset godina napisao: „Vrhunsko majstorstvo u tretiranju prostornih odnosa; zrelost u odabiru neverovatnih a funkcionalnih rakursa; dalja ekspozicija dekirikovskih urbanih praznina; posebnost u tretiranju figure; izrada različitih priča u potpuno različitim stilovima; karakteristične, ciljane oscilacije u crtežu čak i unutar jedne narativne celine (koje su isprva posmatrači doživljavali kao stilski neobjašnjivo neusaglašene varijacije); nelogično a potpuno bezbolno urastanje indijanske ikonografije u naučnu fantastiku, mekoća oblika kombinovana s geometrijom; tragovi iskustava nadrealizma i psihodelije… I, kao konačan rezultat – impresivna poetološka ’hladnoća’ kakvu smo u književnosti mogli da sretnemo kod Nabokova, a u filmskom mediju kod Stenlija Kjubrika.“ (Mebijus je mrtav, živeo Mebijus, „Vreme“ 1106) U hiljadama ispisanih stranica o Mebijusu, ovo je idealna konciznost koja opisuje tačno ono što Mebijus jeste, suština onoga što čini njegovu umetnost. Može se dodati samo da Mebijus jeste bio i nesputana sloboda, možda upravo ona koju je otkrio u pustinji. Bila je to sloboda koju je slio na stranice stripa. Sloboda koju je opisivao i crtao, kao i sloboda kojom je crtao. Sloboda kojom je podučio one koji su ga čitali i sledili.
Mebijus nije rođen na stranicama „Hara-kirija“ 1963. godine, kako se često navodi. Svakako nije rođen u „Eko de savanu“ 1974, kada ponovo tim pseudonimom potpisuje priču Beli košmar (Mebijus 3, str. 85, u izdanju Čarobne knjige). Ne – Mebijus je rođen u meksičkoj pustinji 1955. godine. Tada se devetomesečna poseta majci pretvorila u duhovno putovanje mladog umetnika. Negde u meksičkoj pustinji dogodila se eksplozija, kada su se tom umetniku otvorili novi vidici. U pustinju je otišao Žiro, a vratio se Žiro/Mebijus – gromki potres u devetoj umetnosti. Delili su jedno telo, ruku za crtanje i oko, ali bili su dve duše. Promenili su zajedno poimanje stripa, i zajedno sklopili oči pre deset godina. Bila je subota.
Nikola Dragomirović
Photo © Mebijusov autoportret
