Večna epopeja naslednika Tule
–
Prošlo je 85 godina od prve table, objavljene 13. februara 1937, ali ne deluje tako. Iako je „Princ Valijant“ i te kako živ serijal i danas, mada mnogi poriču kontinuitet sa stripom koji je stvarao Hal Foster ili eventualno njegov direktni naslednik Džon Kalen Marfi, serijal je toliko duboko urezan u kolektivnu svest ljubitelja devete umetnosti da se može smatrati onim prvim pravim stripom. Onim sa kojim je sve počelo. A zapravo je u vreme kada su stvorene osnovne karakterne i likovne crte mladog princa Tule strip već bio zrela grana umetnosti, a Foster je bio priznati autor na tom polju.
Malo šta se može reći o „Princu Valijantu“ i Halu Fosteru što već nije napisano bezbroj puta, a o retko kom stripskom junaku ima toliko monografija. Ova digitalna era, toliko strana konzervativnom i klasičnom pristupu stripu kao što je „Valijant“, makar pruža mogućnost da se dekonstruiše svaki delić istorije ovog junaka i njegovog tvorca. A opet, ono što digitalna era ili bilo koje štampano izdanje ne mogu pružiti jeste jedinstven osećaj strahopoštovanja koji svako oseti kada se nađe pred originalnom Fosterovom tablom. Svaka od njih je unikatno remek-delo koje diskvalifikuje sve ostale autore stripa. Velikih dimenzija, većih čak i od naših usađenih predstava o njihovim razmerama, minuciozno rađenih do najsitnijeg detalja, svaka od njih je proizvod marljivog rada po šezdeset sati nedeljno. I za oko 34 godine, koliko ih je Foster radio, nijednom nije probijen rok, što govori o vojničkoj disciplini njihovog tvorca.
Foster je bio mnogo toga. O tome se već, kako je rečeno, mnogo pisalo. Esej Brajana M. Kejna o tom periodu i nastanku „Princa Valijanta“, odmah uz jedan od retkih intervjua koji je uzdržani Foster dao tokom svoje karijere, nalaze se u prvoj knjizi „Princa Valijanta“ u izdanju Čarobne knjige. Foster je bio avanturista koji je kao dvadesettrogodišnjak sa suprugom bio vodič u Ontariju i Manitobi. Kopali su i zlato u kanadskoj divljini, a sa parcele su ih, kao u filmu, oterali razbojnici. Da bi dobio posao kao crtač u graverskoj firmi, prešao je 1.600 kilometara na biciklu od Vinipega do Čikaga.
Stripove je, makar u početku, posmatrao nužnim zlom u preživljavanju. Kao autor „Tarzana“ bio je poštovan, ali nezadovoljan. Želeo je da svoja crtačka umeća koristi u marketingu, pa je čak probao da napusti strip. Međutim, Velika depresija i klimav položaj marketinške agencije za koju je radio naterali su ga da se drži „Tarzana“. Ipak, konačno su presudili fanovi, ili tačnije njihova pisma koja je Foster redovno čitao. Ali nije želeo da stvara prema lošim scenarijima, pa je težio da nacrta nešto svoje, autentično i jedinstveno, inteligentno napisano sa istorijskom tematikom. Radni naziv je bio „Derek, sin Tanov“, da bi ga Foster ubrzo promenio u „Princ Arn“. Konačnu verziju naslova predložio je Džozef Koneli, direktor Kings fičers sindikata novinskog magnata Vilijama Randolfa Hersta, i tu se završava sav uticaj sa strane na „Princa Valijanta“. Sve ostalo je autentična Fosterova tvorevina.
Isprva je Foster imao nameru da ep o mladom nasledniku Tule i njegovom trnovitom životnom putu ima više fantastičnih elemenata, ali se brzo od toga odustalo. Foster je shvatio da su istorijska autentičnost i realizam odlike koje će biti zaštitni znak serijala, i od toga nije odstupao. „Želeo sam da prikažem čarobnjake, ogre, zmajeve i vitezove“, izjavio je jednom prilikom, i dodao: „Ipak, kada je ’Princ Valijant’ krenuo, shvatio sam da su likovi postali suviše stvarni da bi se bavili fantastikom.“ Naravno, poslaće on Valijanta, na primer, u Severnu Ameriku, gde će se susresti sa starosedeocima, ali i to će biti urađeno na autentičan i istorijski dobro osmišljen način bez fantastike. Da bi održao tu crtu serijala, Foster će provoditi mnogo vremena proučavajući istorijske knjige, ilustracije iz ranog srednjeg veka, uz to obilazeći utvrđenja i muzeje.
Ali Foster je crtajući „Valijanta“ išao i u tok s vremenom. Poznato je da je nemačka štampa početkom Drugog svetskog rata napadala Fostera i njegov strip, a razlog je ležao u tome što je upravo tada svog junaka suočio sa Hunima, što je ujedno bio i pogrdni naziv za Nemce u oba svetska rata.
Zatim, kako se krajem 1940-ih i početkom 1950-ih odigrala bebi-bum revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama, Foster je odabrao baš taj trenutak da Valijant i Aleta začnu svoju porodicu i dobiju sina Arna.
Foster je neumorno crtao „Princa Valijanta“ od 1937. do 1971. godine, kada pero preuzima Džon Kalen Marfi. Artritis i godine jednostavno su bili suviše veliki izazov za Fostera. Neki tvrde da je to prekretnica, drugi pak osnovano ističu da je Marfija upravo Foster odabrao i obučio za nastavak epa. No priča o nastanku „Princa Valijanta“ i Halu Fosteru iz daleke 1937. godine nosi još jednu pouku. Foster je bio, kao što je rečeno, mnogo toga, ali strip je zavoleo i naučio da ceni relativno pozno u životu. Od načina da prehrani porodicu, nevoljno crtajući „Tarzana“ tokom Velike depresije, postao je njegov životni poziv kada je ostvario san da bude kompletan autor serijala koji će sam diktirati i crtati perfekcionistički, kako je smatrao da zaslužuje. I to je definisalo ostatak njegovog života, ali i milione čitalaca i fanova „Princa Valijanta“. Kada je 13. februara 1937. ostvario svoju zamisao i počeo najbolje poglavlje svog života, Hal Foster je imao 44 godine. Snovi nemaju rok trajanja.
Nikola Dragomirović
