25 godina od smrti Andrea Frankena.
Prvih dana 1997. godine širom Francuske i Belgije, pa sledom događaja i u ostatku sveta, vladali su šok i neverica. Andre Franken, Belgijanac po rođenju, Francuz po odabiru prostora gde će stvoriti karijeru, građanin sveta po dostignućima – preminuo je u Sen Loran di Varu kraj Nice samo dva dana nakon 73. rođendana. Nije bilo dnevnika ni nedeljnika širom frankofonog područja da se na neki način nije oprostio od voljenog strip autora i jedne od ikona devete umetnosti.
Prošlo je tačno 25 godina od tog velikog gubitka za svet stripa.
Andre Franken se vodio životnom misijom da svojim delima nasmeje druge. No veliko je breme nosio na plećima, a iza osmeha često se kriju duboki ožiljci, pa se tako i Franken borio sa sopstvenim demonima tokom većeg dela karijere.
Neosporno je da Franken pripada generaciji autora kojima su se poklopili strast ka crtanju i nesumnjivi talenat. Još kao mladić u rodnoj Belgiji crtao je i precrtavao sve što bi mu palo šaka. Tako se već tokom ratnih godina povezao sa studiom za animaciju, gde se upoznaje sa Morisom i Pejoom. Ali ubrzo po oslobađanju i dolasku Amerikanaca, studio propada i Franken sa Morisom odlazi u magazin „Spiru“, gde pod tutorstvom tada već legendarnog Žižea njegov talenat dolazi do izražaja. Franken je kasnije u jednom intervjuu izjavio: „Na početku sam otvoreno kopirao Žilana (Žozef Žilan – Žiže, prim. aut.), da bi prelaz s jednog autora na drugog tekao neprimetno. Ali mogu reći, smatram da je to jedini slučaj da sam nekoga svesno kopirao.“
Žiže, Moris i Franken radili su i živeli zajedno. To je bilo poput umetničke kolonije, studio u kome su pokušavali da nadmaše jedan drugog kreativnošću i rafinisanim pripovedanjem. Nije prošlo mnogo pre nego što je Žiže potpuno prepustio crtanje „Spirua“ Frankenu. Prateći priče iz prvog integrala „Spirua“ u izdanju Čarobne knjige, možemo uočavati taj magični preporod serijala. Franken je prvo obazrivo, a potom sve samostalnije i hrabrije, ubacivao elemente i likove koji će definisati serijal. No pre nego što je nastao taj snažan iskorak, Žiže, Franken i Moris upustili su se u najveću zajedničku avanturu – posetu američkom kontinentu na Božić 1948. godine. Od samog početka postojao je snažan kontrast između „spiruovaca“ Žižea, Frankena i Morisa s jedne, i „tintinovaca“ sa Eržeom na čelu. Prvi su bili veliki amerikanofili i nisu prezali da prihvate dobre strane američkog stripa i kulture, dok je Erže imao izrazit antiamerički stav i svoje saradnike držao je podalje od uticaja njihove „vulgarne i prenaglašene propagande“. Trio autora je u svojoj američkoj avanturi prošao kroz pustolovine koje bi i same mogle da posluže kao osnova za strip. Krstarenja, lažiranje isteklih viza, Franken i Moris dva meseca provode na granici sa Meksikom dok ih Žiže čeka u Tihuani... Sve je to, naravno, bila tema brojnih priča i čak preterivanja, kojima je u godinama koje slede Franken uveseljavao kolege iz redakcija.
„Crne šešire“ (Spiru integral 1) Franken crta u iznajmljenoj sobi koju je delio sa Morisom u Meksiko Sitiju – godinama kasnije prisećao se s kakvom je mukom crtao konje. Nakon što je započeo priču „Spiru kod Pigmeja“, vratio se u Francusku. Tamo će se oženiti, pokrenuti svoj studio, završiti priču koju je započeo u Meksiku, i u godinama koje slede podići „Spirua“ na pijedestal umetnosti koji i danas zauzima.
Franken je sledeću deceniju proveo u apsolutnoj posvećenosti radu na „Spiruu“ – stvorio je likove Marsupilamija, Grofa od Šampinjaka, Zorgluba... Od geg stripa „Spiru“ se vinuo u zvezde kao remek-delo avanturističke satire. Brzo će uslediti i stvaranje lika Gastona za nezavisni geg serijal 1957, u koji će često ubacivati Fantazija, pokazujući da ova dva segmenta stripa postoje u istom univerzumu. „On je dete u svetu odraslih. Igra se, nešto nalik tome kako i ja radim svoj posao“, pojasnio je Franken kako pristupa crtanju stripova.
Ali nije sve tako ružičasto u Frankenovom životu. Uvek je želeo da njegov rad ne bude samo zabava i razbibriga već da bude i društveno angažovan – relevantan i da skreće pažnju na društvene probleme. Međutim, publika je želela zabavu, redakcije zaradu, a malo ko je mario za Frankenove ideje o društvenoj angažovanosti. Da je to bio 21. vek, Franken bi mogao da potraži pomoć zbog „burnout“ sindroma. Ali 1961. godine na to se nije obraćala pažnja, a Franken je zakopavao u sebi osećanja da nema više snage i volje da ne bi bio žigosan kao razmaženi umetnik.
Depresija je kulminirala 1963. godine, pa su „Spiru“ i drugi stripovi trpeli posledice, a Frankenu su u pomoć priskakali prijatelji i saradnici, prevashodno Pejo i Greg. Neki vid olakšanja usledio je kada je Franken prepustio „Spirua“ drugima 1968. godine i posvetio se samo „Gastonu“. Jedini uslov koji je postavio nakon dve decenije rada na „Spiruu“ bio je da lik Marsupilamija pripada njemu i nikom drugom. Otkad je Franken konačno napustio serijal, Marsupilami se nije pojavljivao u serijalu. Tek 1987. godine Franken pokreće nezavisni serijal „Marsupilami“ (integrali u izdanju Čarobne knjige sadrže ove priče). U međuvremenu, Franken je prolazio kroz „mračne faze“, preživeo je jedan srčani udar 1975. godine, ponovo se okušao u animaciji, i nakratko se povukao iz javnosti. Godine 1984, na kraju dvogodišnje depresivne epizode, tokom koje nije ništa radio, Franken je posetio festival u Angulemu. Tamo je sreo grupu dece koja su ga prepoznala i zasipala napamet naučenim šalama iz „Spirua“ i „Gastona“. Nešto se probudilo u Frankenu. Nešto što je godinama ranije izgubio, mahom jer odrasli biznismeni nisu mogli da razumeju dete u njemu. Ali ova deca su ga, kako se kasnije prisećao, ponovo podsetila zašto je počeo da se bavi stripom. S manje energije ponovo je seo za crtački sto i nastavio „Gastona“, a tri godine kasnije osnovao je izdavačku kuću „Marsu“, gde je pokrenuo serijal o Marsupilamiju uz pomoć Grega, Batama i Jana.
U relativnoj povučenosti Franken će nadzirati „Marsupilamija“ sve do 73. rođendana. Dva dana kasnije izdaće ga srce.
Sada, u vreme ponovnog objavljivanja njegovih najvećih ostvarenja, znamo da je uspomena na Frankena suviše snažna i živa da bi bio ikada zaboravljen, i možemo samo da osetimo zahvalnost i poštovanje prema velikom umetniku.
Hvala, maestro, na svim osmesima – prošlim, sadašnjim i budućim!
Nikola Dragomirović
