Prelepe žene, intelektualne začkoljice, opaki zločinci, lula, naočare i Njujork. Detektiv koji govori poput univerzitetskog profesora i bije se poput boksera. Takva gospoda se više ne rađaju. Srećom, zauvek ćemo imati Ripa Kirbija.
Od samog početka (prvi dnevni kaiš pojavio se 1946. godine), Rip Kirbi se pokazao drugačijim od ostalih ostvarenja iz tog vremena. Iako se naslanjao na „grubu“ školu detektivskog stripa i romana, predstavljao je napredak u odnosu na uglavnom dvodimenzionalne, petparačke priče tog žanra. Ovaj šarmantni detektiv je intelektualac, bivši marinac (kao i Rejmond), naučnik koji se detektivskim poslom bavi iz hobija i plemenitih pobuda. Služi se metodama „racionalizacije“ kako bi rešio zločine, dedukuje poput Šerloka Holmsa, ali, kad je potrebno, poteže i pištolj i pesnice. On ima slomljen nos, ali nije ružan; lice mu je uokvireno karakterističnim naočarima i lulom kako bi delovalo intelektualno i ekscentrično, a odeven je u fino skrojena odela kako bi delovao moderno, i to se publici odmah svidelo. Kirbi je uvek okružen lepim ženama, a ima i britanskog sobara. Veoma glamurozno. Ali nije samo moda ono što su Aleks Rejmond i njegove kolege pratili dok su stvarali Ripa Kirbija. Oni su kroz te kriminalističke priče provlačili i aktuelne društvene probleme, što je stripu poglavito namenjenom zabavi dalo poželjnu ozbiljniju notu.