Istorija je prepuna izvanrednih detalja koji mogu poslužiti kao inspiracija vekovima kasnije. Na primer, pre oko 1.200 godina, dalekim Bagdadom vladao je kalif po imenu Harun al-Rašid, jedan od najpoznatijih vladara abasidske dinastije. Bio je potomak Muhamedovog strica Al Abasa, odakle i potiče ime dinastije. Harun al-Rašid je ostao zapamćen u istoriji kao izuzetno prosvetljen vladar. Kalifat je pod njegovom vladavinom bio mesto prosvetiteljstva i napretka u kulturi i umetnosti – i nauci, svakako. No to je u velikoj meri i zasluga abasidskih vezira koji su u to vreme poticali iz porodice Barmakida. Ova porodica se uspela na tako visok položaj u vreme Abasida zahvaljujući podršci koju su pružili sredinom veka u borbi za prevlast između njih i Omajada. Kada je kalifatom u Bagdadu vladao Harun al-Rašid, braća Al-Fadl i Džafar služila su kao veziri. Ovaj drugi se čak pominje u nekoliko priča iz Hiljadu i jedne noći.
Za ovu priču je značajna 803. godina i radikalan preokret na dvoru Haruna al-Rašida. Veliki vezir Džafar i porodica Barmakida preko noći su izgubili naklonost kalifa. Prema jednom izvoru, Harun al-Rašid je imao dve osobe koje je najviše cenio – svoju sestru Abasu i vezira Džafara. Kalif je želeo da njih dvoje budu uvek pored njega i ugovorio je lažni brak Abase i Džafara, pod uslovom da nikada ne dobiju naslednika. Međutim, Abasa je u tajnosti rodila sina, a Harun al-Rašid je u gnevu naredio da se Džafar obezglavi, kao i da njegova porodica izgubi sve privilegije, imovinu i završi u tamnici.
Ipak, ova romansirana verzija događaja nešto je drugačija u hronikama drugih savremenika, između ostalih i Al-Tabarija. Oni navode da su Barmakidi dugo podrivali vlast kalifa i razmetali se bogatstvom. Tvrdi se da je kalif bio šokiran kada je video da je palata Barmakida u Bagdadu veća i raskošnija od njegove, kao i da je Al-Fadl imao vojsku od 50.000 ljudi koji su samo formalno bili pod Harunovom vlašću. Kalif je neposredno pre nego što je preduzeo mere protiv Džafara čak dobio izveštaje da drugi mlađi vezirov brat izaziva nemire u pograničnim provincijama. U svakom slučaju, izgleda da je u igri bio i prevrat i da je kalif sasvim osnovano sumnjao da njegov verni vezir želi da postane kalif umesto kalifa.
Istorija je, kako vidimo, prepuna izvanrednih priča. Ali ova (duga) digresija nije bila samo istorijski kuriozitet. Tačno pre 60 godina, dva autora francuskog stripa došla su na ideju da ožive ovaj istorijski period u humorističkoj satiri. Prvi, scenarista, zvao se Rene Gosini; dok je drugi, ironijom sudbine – Žan Tabari. Činjenica da je crtač novog serijala nosio prezime kao i istoričar koji je zabeležio pad Džafara i vezira dinastije Barmakida jedinstvena je podudarnost. A serijal koji su Gosini i Tabari stvorili ostaće upamćen kao jedan od najvećih frankofonih humorističkih stripova – Iznogud.
Da su Gosini i Tabari dobro proučili istoriju jeste neosporna činjenica. Glavna premisa radnje je da zli vezir Iznogud želi da postane kalif umesto kalifa, i to nikako i nikada ne uspeva. Ali će se decenijama truditi u pričama koje su stvorili Gosini i Tabari – posle Gosinijeve smrti 1977, Tabari sam nastavlja priče, i to veoma uspešno. Kalif se u Iznogudu u originalu zove Haroun El Poussah, što je direktna asocijacija na Haruna al-Rašida, koji je svog vezira skratio za glavu. U izdanju Čarobne knjige, u prevodu Olje Petronić, kalif nosi ime koje još direktnije asocira na davnašnjeg vladara – Harun al Prašid. Zli vezir se zove Iznogud, što je i ime serijala, a poznato je da ime duguje svom zloćudnom karakteru (engl. – Is no good). Možemo opravdano da pretpostavimo da je Iznogud zapravo vezir Džafar u nešto slobodnijoj izvedbi. Ne treba ga pak mešati sa vezirom Džafarom iz Diznijevog Aladina, jer se u originalnoj Šeherezadinoj priči ime vezira ne spominje, a Džafar je, po predanju, ime njenog strica.
No Iznogud je kasniji naziv serijala, koji se originalno zvao Les aventures du Calife Haroun el Poussah i prvi put je objavljen u časopisu Rekord 15. januara 1962. godine. Od 1968. objavljivan je u Gosinijevom Pilotu.
Iznogud je u stilu komedije srodan Asteriksu jer se velikim delom koncentriše na igre rečima, što je primetno i u imenima likova. Zbog toga je adaptacija Iznoguda mnogo zahtevnija od većine frankofonih satira. Međutim, od Asteriksa ga izdvaja struktura priče koja još više naginje teatru apsurda. Tu dolazi do izražaja Gosinijeva umešnost da scenario prilagodi autoru s kojim deli scenu. Na primer, Moris nije voleo igre rečima, te je humor u Taličnom Tomu drugačijeg senzibiliteta. Asteriks i Uderzo su oslonjeni na istoriju i avanturu, uz situacione komedije i igre rečima, dok je Tabari majstor apsurda do te mere da kraći gegovi od desetak stranica koji se zasnivaju na često bizarnoj premisi savršeno funkcionišu. Autori se u Iznogudu nisu libili ni da posegnu za autoironijom, pa u scenariju nije neobično sresti fraze poput „tekst je sve slabiji“ ili „za ove pare koliko košta album, mogli su i da se potrude“.
Veziru Iznogudu nikako ne dolazi do svesti ona narodna „Ko drugome jamu kopa…“, te se sve zavere završe potpunim debaklom. Ali on ostaje besprekoran negativac, jer u njemu ni u jednom trenutku ne prevlada doza ljudskosti. Iznogud je zločinac bez kajanja i dvoumljenja, skoro pa sociopata. Ipak, u svom fijasku neizmerno je simpatičan. Doza ljudskosti koju uvek drži uz sebe svakako je pomoćnik Dil el Tant. On uprkos pritupom izgledu pokazuje predostrožnost i nauk koji Iznogudu u slepoj ambiciji ne dopiru do svesti. Iznogudova sudbina je da se ne menja, Dil el Tantova je da mu na početku kaže da mu plan neće upaliti (a u nekoliko navrata će pokazati inteligenciju genija), a Harun al Prašid će, po svemu sudeći, jedini obitovati u blaženom neznanju. I jedini će se obraćati glavnom junaku sa „dobri moj Iznogude“, kujući oksimoron kojeg je očigledno jedino on nesvestan.
Iznogud je jedna od tvorevina duboko ukorenjena u popularnoj kulturi. Na osnovu ove franšize nastale su video-igre i animirane serije, a fraza „postati kalif umesto kalifa“ deo je kolektivne svesti kod nas, ali i u ostatku Evrope. Nagrada Iznogud koja se dodeljuje od 1992. godine ovenčava ličnosti iz francuske javnosti koje su doživele neki spektakularni neuspeh u karijeri, s posebnim osvrtom na političke gafove. Neki od laureata su Nikola Sarkozi i Eduar Baladur.
Nikola Dragomirović
