Roman Milana Tripkovića U dalekom svetu običnih ljudi građen je kao omnibus pripovest na socijalnoj i kulturološkoj topografiji Novog Sada. U njemu se ukrštaju sudbine stanovnika grada koji su svi odreda žrtve tranzicije, ali i najboljim delom života vezani za fenomen Jugoslavije, odnosno za ustaljeni poredak i neuznemireni spokoj koji je ona oličavala. Junaci su depresivni, usamljeni, svaki od njih razvija zavisnost (od cigareta, seksa ili opijata koliko i od uspomena i samozavaravanja, ali i od ispovedanja u širokom luku od komunikacije s neznancima do skribomanije), a njihova lična, porodična i kolektivna nesreća vezuje se za sećanje na bolju prošlost i idealizaciju vremena od pre raspada Jugoslavije. Naglašena, neretko izveštačena dobrodušnost predstavlja pokušaj mimikrije i prikrivanja mana, nedostatka socijalizacije, nesnalaženja i komprimiranog bunta. Socijalna beda, moralna osakaćenost, disfunkcionalnost, nedostatak empatije, sve se to u ovom mozaičnom sledu nalik na Dekalog Kšištofa Kješlovskog pokazuje kao nesrećna i kobna zaostavština prošlih vremena spokoja i sigurnosti, uljuljkanosti u iluziju nepomućene lične i kolektivne sreće. U romanu se pojavljuje penzionisani i za zasluge odlikovani milicioner Radomir Jorović, koji pokušava da, u poslednjem pokušaju služenja državi, privede dilere droge rođene 1993. godine, ne znajući da su zaštićeni korupcionaškim delovanjem sistema, i umesto uspešne akcije hapšenja završava na psihijatrijskom veštačenju. Druga slika bivšeg sveta je Steva Sibinkić Stiv, prvi novosadski obožavalac hevi metala i dugogodišnji muzički i duhovni guru generacija koje su stasavale u njegovom kvartu, ljudska olupina i nezreli alkoholičar nesposoban da preuzme bilo kakvu odgovornost u životu. Njih dvojicu u stopu prati penzionisani poručnik Dražeta, koji svoju autoritarnost realizuje funkcijom predsednika kućnog saveta, da bi otkrio da kampanju protiv njega vodi niko drugi do njegov sin, večiti student prava. To su samo neki iz plejade likova grotesknih gubitnika tranzicije koji na različite načine pokušavaju da kompenziraju to što su ostali bez sveta kakav žele i kakav im je blizak. Milan Tripković odlično oslikava socijalne tipove novosadske kulturne sfere, od penzionisanih oficira i ljudi čiji je sav identitet i životni kredo bio zasnovan na radnoj ili vojnoj uniformi i ispunjavanju zahteva socijalističkog društva do mladih delinkvenata sklonih vršnjačkom nasilju, aktera i objekata javnog sramoćenja preko društvenih mreža.
Emocionalna disfunkcionalnost Tripkovićevih junaka uslovljena je socioekonomski i istorijsko-politički: oni su svi naprsle ljušture samozadovoljstva i začarane lepotice koje se nisu probudile iz socijalističkog sna o bratstvu i jedinstvu i opštem blagostanju i jednakim šansama za sve...
(iz eseja Vladislave Gordić Petković Jugoslavija u postjugoslovenskoj prozi)
