Autori / Meri Šeli
Meri Šeli
Engleska književnica Meri Šeli rođena je 30. avgusta 1797. godine u Samers Taunu, u Londonu.
Umrla je 1. februara 1851. u Čester Skveru, u Londonu.
Spada u klasike svetske literature. Inače, bila je supruga čuvenog romantičarskog pesnika Persija Biša Šelija.
Njeno najpoznatije delo je roman Frankenštajn (ili Moderni Prometej), napisan u stilu gotske fantastike i horora, koji se smatra začetnikom naučne fantastike i savremenog horora.
Meri Šeli u predgovoru za svoj roman kaže: „Za događaj na kom se ovo književno delo zasniva dr Darvin i neki od nemačkih fiziologa pretpostavljaju da nije nemoguć. Nemojte misliti da pristajem i na najmanji stepen ozbiljne vere u takvu jednu zamisao, pa ipak, preuzimajući to kao osnovu za ovo delo mašte, nisam smatrala da samo tkam seriju natprirodnih užasa. Događaj od kog zanimljivost priče zavisi oslobođen je hendikepa da bude puka priča o avetima ili opsenama. Priču preporučuje novina situacije koju razvija i, ma koliko bila nemoguća kao fizička činjenica, pruža mašti tačku s koje može da opiše ljudske strasti obuhvatnije i nadmoćnije nego ijedna druga koja daje uobičajene odnose stvarnih događaja.
Nastojala sam da sačuvam istinu o osnovnim principima ljudske prirode, ali nisam se ustručavala da unosim novine u njihovom spajanju. Ilijada, tragični grčki ep, Šekspir u Buri i Snu letnje noći, i naročito Milton u Izgubljenom raju, potvrđuju ovo pravilo. I najskromniji pisci, koji teže da pruže ili da dobiju zabavu iz svog rada, mogu bez predrasuda na prozno delo primeniti slobodu, ili pre pravilo, čije je usvajanje rezultiralo s toliko izvrsnih kombinacija ljudskih osećanja u najvišim delima poezije.
Okolnosti na kojima moja priča počiva izložene su u neusiljenom razgovoru. Ona počinje delom kao izvor zabave, a delom kao sredstvo za vežbanje nekih neisprobanih snalažljivosti uma. Drugi motivi se mešaju s ovim kako delo napreduje. Ja sam u svakom pogledu ravnodušna prema načinu na koji će bilo kakve moralne tendencije koje postoje u osećanjima ili karakterima koje delo sadrži uticati na čitaoca. Ipak, moja glavna briga u tom pogledu bila je ograničena na izbegavanje slabljenja efekta romana u sadašnjosti i na izlaganje lepote osećanja, kao i na odlike univerzalne vrline. Razmišljanja koja prirodno izviru iz karaktera i situacija junaka uopšte ne treba shvatiti kao deo mojih ubeđenja niti bi bilo opravdano iz dela izvesti zaključak da se njime stvara bilo kakva filozofska doktrina. Razlog dodatnog interesovanja autora je to što je ova priča nastala u veličanstvenom predelu, gde je i radnja uglavnom smeštena, i u društvu na koje se ne mogu požaliti. Provela sam leto 1816. u okolini Ženeve. Vreme je bilo hladno i kišovito, pa bismo se uveče skupili oko plamena vatre i povremeno zabavljali jedni druge nekim nemačkim pričama o duhovima koje su nam slučajno pale u ruke. Te priče su u nama pobudile nestašnu želju da ih imitiramo. Dva moja prijatelja (priča iz pera jednog od njih bila bi daleko prihvaćenija od strane publike nego bilo šta čemu se ja ikada mogu nadati da ću stvoriti) i ja dogovorili smo se da svako od nas napiše priču zasnovanu na nekoj natprirodnoj pojavi. Vreme je, međutim, iznenada postalo vedro, i ta dva moja prijatelja me ostaviše na putovanju među Alpima i izgubiše, u veličanstvenim prizorima koje oni pružaju, sve pamćenje na svoje vizije duhova. Sledeća priča je jedina koja je dovršena.”
