Kenijski pisac Ngugi va Tiongo, čije smo romane „Ne plači, deteˮ, i „Reka izmeđuˮ preveli na srpski jezik, preminuo je u 87. godini života.
Ngugi va Tiongo istraživao je problematičnu baštinu kolonijalizma kroz eseje, drame i romane, bio je cenzurisan, zatvoren i prisiljen na izgnanstvo, stalni kandidat za Nobelovu nagradu za književnost i jedan od retkih pisaca koji pišu na izvornom afričkom jeziku.
Rođen je 5. januara 1938. godine u varošici Limuru, nedaleko od Najrobija, dok je Kenija bila pod britanskom kolonijalnom vladavinom. Bio je jedno od 28-oro dece, rođeno od oca sa četiri žene. Kao tinejdžer preživeo je ustanak Mau Mau, tokom kojeg su vlasti zatvorile, zlostavljale i mučile veliki broj ljudi, a ovo iskustvo kasnije će provlačiti kroz mnoga svoja dela.
Studije je započeo u Ugandi, a završio na Univerzitetu u Lidsu, u Engleskoj. Potom je širom sveta predavao engleski jezik. Prvi roman, „Ne plači, deteˮ, objavio je 1964. na engleskom jeziku. To delo smatra se prvim romanom u istoriji istočnoafričke književnosti.
Usledili su takođe zapaženi naslovi „Pšenično zrnoˮ, „Krvave laticeˮ, „Raspeti đavoˮ... Godine 1977. proveo je neko vreme u zatvoru pošto se u svojoj drami „Udaću se kad ja budem htelaˮ žestoko obrušio na korupciju i licemerje kenijske elite. Izgnanstvo je usledilo 1982. godine, kada je saznao za plan da ga ubiju po povratku iz Britanije, gde je promovisao svoj roman „Raspeti đavoˮ.
Kasnije je pisao isključivo na maternjem kikuju jeziku što je bio čin otpora kolonijalnoj dominaciji.
Pisao je i prevodio svoja dela sa kikuju jezika, a 2021. godine bio je nominovan za međunarodnu Bukerovu nagradu. Bio je prvi nominovani autor koji je pisao na izvornom afričkom jeziku i prvi autor nominovan za sopstveni prevod.
Ostaće upamćen kao jedan od najvažnijih afričkih pisaca, intelektualaca i boraca za kulturnu slobodu.
.png)
