Kako se biraju đaci koji će da pohađaju Hogvorts?
Uzbudljiv je taj dan kada pismo sa Hogvortsa proleti kroz otvor za poštu mladog čarobnjaka ili veštice, ali kako se oni uopšte biraju da pohađaju ovu školu magije? Odgovor će vas možda iznenaditi...
Postoji samo jedan način da se đak odabere da ide na Hogvorts, i taj odabir ne čini nijedna osoba. Zapravo, to čine jedna knjiga i pero. U jednoj kuli Hogvortsa, gde nijedan đak ne zalazi, nalaze se Knjiga Pristupa i Pero Prihvatanja. Ovi predmeti odlučuju ko će dobiti mesto na Hogvortsu. Stavila su ih u kulu četiri osnivača Hogvortsa kada je zamak izgrađen.
Kada dete pokaže znake da barata magijom, Pero će se podići iz mastionice i pokušaće da napiše ime deteta u Knjigu. Međutim, ne uspe baš uvek. Pero je mnogo bolećivije od Knjige kada je reč o tome koje je dete magijsko. Peru je dovoljno da samo vidi naznake magije i da bude uvereno da je detetu mesto u Hogvortsu, ali Knjizi treba više od toga. Ako se ne saglasi sa Perom, zatvoriće se i neće dozvoliti da se detetovo ime ispiše – sve dok nije u potpunosti uverena da je magijsko.
Nevil Longbotom je jedno od dece oko koga se Knjiga i Pero nisu usaglašavali. Čudno je pomisliti da tako važan grifindorac zamalo nije ni dospeo u Hogvorts! Pero Prihvatanja jeste pokušalo da napiše njegovo ime istog dana kada se rodio, ali Knjiga Pristupa nije pristajala i zatvorila se uz tresak. Knjiga nije smatrala da je Nevil nesumnjivo magijsko dete.
Trebalo je mnogo vremena da se Knjiga uveri da je Nevilu mesto u Hogvortsu. Mnogi su propustili da primete Nevilovu magiju. Stvari su se promenile tek kada je imao osam godina i kada ga je njegov deda-ujak Aldži bacio kroz prozor. Umesto da se povredi, Nevil je na kraju skakutao po bašti, pa pravo na ulicu, očito pomoću magije. To je bio trenutak kada je konačno prepoznat kao čarobnjak i Knjiga je dopustila da mu se upiše ime.
I tako, kako biste dospeli u Hogvorts, ne morate da ubeđujete nastavnike ili bilo kog čoveka da ste čarobnjak ili veštica. Samo treba da pokažete dovoljno magijskih znakova kako biste ubedili dva začarana predmeta da vam je zaista mesto ovde... što je lakše reći nego učiniti.
Koja je razlika između slatkiša Normalaca i onih čarobnih?
Nema ničeg lepšeg od uživanja u odličnim slatkišima, a čarobnjački svet ih ima pregršt! Ali koliko se oni razlikuju od slatkiša Normalaca koje svi poznajemo i volimo? Danas ćemo da se naslađujemo tim pitanjem...
Kad se Hari prvi put uputio u školu za čarobnjake i vozio se u Hogvorts ekspresu, jedno od najboljih otkrića za njega bili su slatkiši čarobnjačkog sveta. Oni svakako nisu ni nalik onima koji se mogu naći u životu Normalaca!
Tog dana je otkrio bombone Bertija Bota svih ukusa, Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake, čokoladne žabice, kazanske kolače i štapiće od rogača – što sve zvuči izuzetno primamljivo. A nemojmo da zaboravimo da će tek otkriti mnoštvo čarobnjačkih slatkiša.
Možda se pitate po čemu su toliko posebni? I da li rade nešto zanimljivo? Najbrži odgovor je – neki da.
Dok čokoladne žabice u knjiškoj verziji Kamena mudrosti i te kako miruju, filmske verzije su skakutale poput pravih žaba! U obe verzije se uz njih dobijaju kartice sa slikama čarobnjaka i veštica koje se pomeraju – i nisu uvek raspoložene da stoje u mestu.
Tu su takođe i čudni, predivni, a katkad i odvratni ukusi upakovani u bombone Bertija Bota svih aroma. Iako bombone Normalaca dolaze u raznim ukusima – nisu ni nalik svojim čarobnjačkim verzijama. Postoje neke tradicionalne poput čokolade ili mente, ali tu su i spanać, prokelj, jetra i škembići. Džordž Vizli je čak tvrdio da je imao nesreću da pojede jednu koja je imala ukus sline!
Iako u čarobnjačkom svetu postoji mnogo poslastica, neki iz magijskog naroda su ipak slabi na klasične slatkiše Normalaca. Čak je i Albus Dambldor ipak posebno naklonjen šerbetu od limuna.
Dakle, šta je razlika u slatkišima Normalaca i čarobnjaka? Morate da pazite na slike iz čokoladnih žabica i da budete obazrivi koju bombonu Bertija Bota probate!
Zašto Darslijevi toliko mrze magiju?
Uprkos tome što imaju veštice i čarobnjake u porodici, Darslijevi ne podnose magiju i učinili bi sve da se pretvaraju kako ne postoji. Ali zašto je toliko mrze? Hajde da razmislimo...
Ako se Darslijevi ičim ponose, to je što su savršeno normalna porodica – moliću lepo! Žive u svojoj „normalnojˮ kući, u svojoj „normalnojˮ ulici, sa svojim „normalnimˮ autom i gos’n Darsli ima „normalanˮ posao kao direktor Graningsa, firme koja pravi bušilice. Ne tolerišu gluposti niti išta što podseća na čudno ili misteriozno – a magija je upravo to.
Kao veoma uskogrudi ljudi, njihova najgora noćna mora je da bilo ko otkrije kako imaju ikakve veze sa magijom. To ne samo da bi bilo neprijatno, već bi narod mogao da poveruje da su i oni drugačiji – što nikako ne valja. Za Darslijeve sve što vidno odstupa od običnog, ono što ne razumeju, treba tretirati sa sumnjom i strahom. A kao što to često biva, taj strah se pretvori u mržnju i bes.
To je razlog zašto su smatrali da bi bilo bolje pretvarati se da magija ne postoji, i zbog toga su pokušali da je uguše u Hariju. Zato je teča Vernon tako besno reagovao kada mu je Hari pričao o svom snu da leti na letećem motoru. Zato je i toliko marljivo pokušavao da spreči Harija da dobije svoje pismo. A to je i jedan od razloga zašto su se toliko loše ophodili prema njemu – Hari ih je podsećao na njihovu najveću tajnu.
Mada, postojao je još jedan razlog zašto je tetka Petunija toliko mrzela magiju. Bila je to ljubomora. Petunija je tokom odrastanja postala veoma zavidna na magijske moći svoje sestre Lili. Često se osećala zasenjeno verujući da roditelji više cene njenu sestru. Kao odrasla bila je rešena da se distancira od Lili i njene porodice. To pomaže da se shvati zašto se uopšte udala za Vernona, jer je on, za razliku od Lili, bio sasvim običan.
Sve u svemu, mržnja Darslijevih prema magiji je veoma jednostavna. Plašili su je se, nisu je razumeli, bili su snishodljivi, a pomalo i ljubomorni. Kakav sklop, nema šta.