Od jednog od najznačajnijih glasova britanske fantastike, pisca koji je, zajedno sa Murkokom, Balardom, Oldisom i ostalim uzdanicama novog talasa šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, izmenio geografiju savremenog žanra, otvorivši ga ka širem izboru formi i tema, a samim time i ka široj publici, stiže nam ključno delo, koje na savršen način demonstrira Harisonov upečatljiv soj „književne“ fantastike – onaj koji će mnogi mlađi i svetski poznati pisci često navoditi kao uzor, od Alistera Rejnoldsa i Pola Makolija do Čajne Mjevila i Nila Gejmana.
Priča koju Harison pripoveda u Putu Srca naizgled je jednostavna: ezoterični, magijski eksperiment, koji je troje studenata Kembridža trebalo da odvede u svet Plerome, iliti savršenstva, izobilja, nije prošao kako je zamišljeno i ostavio ih je sve troje u Kenomi, ovom siromašnom, nedovoljnom svetu u kom svi živimo, nezadovoljne, neutaživo željne platonskog ideala koji su, čini se, nakratko uspeli da iskuse. I njihovi životi su na taj način nepovratno izmenjeni, pošto narednih nekoliko decenija provode tumarajući kroz njih i uporno pokušavajući da dosegnu ono što se dosegnuti ne može. Njihove sudbine se sve vreme prepliću, ali osećanje nedostatka, nepovratnog gubitka, prožima te odnose i predstavlja njihov zajednički imenilac.
Možda je bolje reći da je fabula jednostavna, dok priča, zapravo, nije. Harison je veliki majstor zanata i u ovom romanu je, povezujući slike iz života junaka pre kroz analogije nego kroz hronologiju, uspeo da stvori magičnu konstrukciju nalik zagonetki čije je raspetljavanje prepušteno čitaocu, na onaj način na koji je pronalaženje puta do Plerome, preko famoznog, mitskog carstva Srca, prepušteno protagonistima. Šanse za uspeh nisu garantovane, štaviše, prilično su male, ali je svejedno nemoguće odoleti iskušenju – to je ono što nas čini ljudima. Harison se služi pričom u priči, lažnom istorijom, kao i naoko slobodnim šetanjem kroz vreme, kako bi ispleo intimnu povest likova koja najviše podseća na trostruki heliks u večitom spuštanju – ili podizanju – ka nečemu drugom.
Put Srca je literarna meditacija o našem položaju u Kenomi, o našim težnjama, o žudnji za nedostižnim, o nemogućnosti da sagledamo svet oko sebe i udobno se smestimo u njemu, te o pribegavanju raznim trikovima kako bismo tu prepreku savladali, o ljubavi i njenim nepostojanim tokovima, o neumitnosti smrti i njenom značaju za nas. To je roman o begu iz stvarnosti, iz koje se ne može pobeći. Ali, kao i većina Harisonove proze, Put Srca je i roman o pisanju, o ulozi proze u našem životu, o značaju fantazije, kao i opasnostima koje bezrezervno prepuštanje njoj može da donese. U tom smislu, ovo je, idiosinkratično ostatku opusa autora, subverzivna knjiga, koja se služi žanrovskim elementima kako bi ukazala na ograničenja žanra, te je, stoga, i knjiga koja, ne služeći se udarcima ispod pojasa ili persiflažom, prevazilazi te granice, obraćajući se aktivnom, zaintrigiranom, zapitanom čitaocu.
Darko Tuševljaković
